Sao Paolo (SP), grad od 12 miliona stanovnika (po Wikipediji).
Pre nego što sam otputovao pokušavao sam sebe nekako da pripremim na tu veličinu grada. Ali nemoguće je pripremiti se na tako nešto. Sve dok se ne stigne tamo i dok se na licu mesta ne oseti ta veličina, te udaljenosti, kilometraža koja se predje što pešačenjem što uberom što metroom, vremenom koje se potroši u putovanju sa jedne lokacije na drugu, energije koju iziskuje svaki izlazak napolje, nepojmljivo jednoj glavi koja je odrasla u centralnoj Srbiji u mestu od 15tak hiljada ljudi.
Sve je ogromno, to je prvi i najveći utisak.
Još na aerodromu sam primetio i osetio veličinu, dok sam išao prema pasoškoj kontroli. Prvo sam mislio da posle celodnevnog letenja (Beograd – Istanbul – SP) nikad neću stići, a onda kad smo sleteli mi se činilo da nikad neću izaći sa aerodroma, skoro sat vremena mi je trebalo da dodjem od aviona po prtljag pa onda i do pasoške kontrole, iako nije bilo gužve jer smo sleteli oko 11 uveče. Sally me je čekala i dobro se sećam trenutka kad su se vrata aerodroma otvorila i kad sam napravio prvi korak napolju. Od vremenskih uslova, sparine, vrućine, vlage borio sam se da dodjem do vazduha, s tim što me to nije sprečilo da popušim 2 cigarete, jednu za drugom dok smo čekali uber.
Vožnja uberom noću po SP i pogled sa Sally-nog balkona na grad noću (Sally je živela na 18. spratu u naselju koje se zove Brooklin, američki je sa Y a brazilski sa I 🙂 je nešto apsolutno veličanstveno i što će mi zauvek nedostajati. Ne patetišem, majke mi, mnogo je bre lepo!
Avenija Paulista
Glavna atrakcija SPa je Avenija Paulista, oko nje se sve vrti. Svake nedelje se zatvara za saobraćaj od 10 – 16 časova, pretvara se u pešačku zonu i svi izlaze na ulicu. Svojevrsni i ogromni brazilski vašar, htedoh da napišem karneval u malom ali nije, baš je vašar, ali brazilski pa je to valjda ok 🙂
Na svakom ćošku je neka svirka, igra se samba po ulici, razni ulični performansi, kaupera, biciklisti, bubnjari, i kompletna galerija raznih nekih tipova i devojaka, organizacija, pokreta, izložba raznoraznih fudbalski dresova po ulici (bilo je i hrvatskih dresova, naših ne), hrana i piće na svakom koraku.
Ceo poslovni svet SPa je okupljen oko Avenije Pauliste. Radnim danima je Paulista krcata likovima u odelima, devojkama u (najčešće) belim košuljama i suknjama koje prate liniju tela. S ozbirom da sam morao da radim 2 nedelje, zakupio sam mesto u WeWork habu koji ima svoje prostorije na nekih 20tak lokacija po SP, i najčešće sam išao u lokacije koje se nalaze u neposrednoj blizini Pauliste da bih odatle posle išao dalje u obilazak. Tako da sam osetio i standardnu svakodnevnicu, ustajanje oko 6, pola 7, doručak u padariji (pekara), kafa za poneti pa metro i na kraju kanc do 16, 17h. Posle toga skitnja, večera i crkavanje na kraju dana!
U samoj Paulisti ili u neposrednoj blizini su svi muzeji, restorani, poslovni centri, banke, apsolutno sve se vrti oko Pauliste, i posao, i zabava, i edukativni sadržaj, i šoping (ima jedno 3, 4 tržna centra i to ulici koja je dugačka oko 3km, i opet da napomenm, ogromna su). Čak i WeWork ima nekoliko habova oko Pauliste.
Voleo sam taj jutarnji put od stana do Pauliste, vožnja metroom do kanca i nazad mi je bio jedan od omiljenih delova dana. Različitost likova, stilova, boja, mirisa, ponašanja, glasova, pokreta…mix svega i svačega i to na jednom jako ljudskom nivou, ne umem to bolje da objasnim. Čak sam pokušavao i da igram igru sa samim sobom, da smeštam najupečatljivije ljude koje sam vidjao u vozu u beogradski prevoz i smišljam im priče (jbg, putovanje je trajalo oko sat i po vremena + 2 linije, imaš vremena na pretek).
– Uuuu gle ovog što priča sa svima, kao da je rodjen za 50icu. Hm, ušao na Medaku, posvadjao se se svima već do Trošarine, “Mladi su govna, zapamtite to” tip.
– Opalac, vidi lepoticu sa rancem, ITevka. Hm, 18ica, staklena zgrada (Airport city), zeleni čaj i ovsene pahuljice za doručak, verovatno ima mačku koja se zove Lucifer.
– A gle ovog trenerkaša majke ti, pa Jerković mu na čelu piše. 26ica i to kod Maxija u Dragice Končar, ide 2 stanice do TC Stadion da malo izbleji i vidi kad stižu nove Airmaxice da kupi, čuj mene da mazne, mislim da kupi.
Avenija Paulista mi je ostala jedno od omiljenih mesta u SP. Nekako, kad staneš na sred Avenije i pogledaš niz istu i kad vidiš ogromne zgrade sa obe strane, uličnu rasvetu, reku ljudi i automobila jasno je da si deo jedne metropole, ali shvatiš da u toj metropoli nema niko sličan tebi, da si i ti jedan od 12 miliona ljudi koji čini Paulistu ogromnom, šarenom i divnom.
Osećaš da si baš na mestu gde treba da budeš, na mestu gde rasteš!
