Prošao je strašni ponedeljak. Završeni su svi sastanci od kojih je većina mogla biti u formi emaila, zadaci za tekuću nedelju su isplanirani, code review je prošao i skripta je na produkciji. Dakle, sve je krenulo kako treba. Iako je kraj radne nedelje daleko, možemo polako ući u mirniji deo iste.
Probudiću se na vreme, taman da obavim sve jutarnje rituale pre posla. Skuvaću si kafu, poslaću Jelenici poruku za dobro jutro pa sedam za komp. Malo radim, malo uključim mašinu za veš, opet malo radim, stavim musaku od juče u rernu za ručak, još malo radim i već tu negde oko 15:45 samo dišem, brojim sekunde i čekam 17h da zovem Jelenicu i idemo napolje. Savršen plan. Paaa, skoro savršen.
09:02
Stiže email tagovan sa URGENT i ASAP, baš one mailove kakve “volim” utorkom rano ujutru. Kod i skripta od prošle nedelje ne rade na produkciji. Klijenti (ameri i kanadjani) se bude i dolaze na posao kroz nekoliko sati, problem bi do tada trebalo rešiti. Prvo što mi prolazi kroz glavu jeste kurčevit i arogantan stav, “aaaa znam šta je problem, ma brzo ću ja to da sredim pa da se vratim redovnim aktivnostima”. I kao za sve u životu, nećete daleko dogurati sa kurčenjem.
Vršljam po error logovima, gledam šta je greška, i odmah primenjujem svoje prvobitno rešenje.
Ne radi. Hm, ok, sve je i dalje pod kontrolom, imam i alternativno rešenje. Primenjujem alternativno rešenje. Ne radi. Hmm, ok, nema mesta panici, a da probam opet ono prvobitno, možda sam nešto propustio. Ne radi. Hmmm, ok, ovo sad već zahteva maštu. Improvizovaću nešto samo da proradi pa ću onda da se bavim konkretnim rešenjem. Improvizacija takodje ne radi. E jbg, sad već dolazi na red rečenica kojom zapravo pokazujemo da držimo stvari pod kontrolom: “A bre, u pičku lepu materinu!”.
U ovakvim situacijama se onda okrećem najboljem prijatelju na svetu, Google-u i svom omiljenom kolegi, Stack Overflow-u (SO). Neko se sigurno sretao sa ovim problemom. Pogledam, dobijem ideju, rešim i nastavim svoj dan kako sam planirao.
Hm, ništa na Google-u niti na SO. Obično u ovakvim situacijama do rešenja se dolazi kada se zapravo ne baviš problemom već nekim trivijalnim stvarima. Tako sam ranije rešavao stvari na poslu dok sam kačio veš, prao zube ili obnavljao hemijski sastav deterdženta na WC šolji… Ništa od ovoga nije urodilo plodom ovog puta i dok se email inbox polako puni klijentovim mailovima, dok se na Slack-u redjaju poruke mog šefa: “Dokle smo stigli?”, “O čemu se radi?”, “Kada će rešenje?”, onda shvatim da možda nemam rešenje ali tačno znam šta je problem. Problem nije moja kurčevitost ili previd/nesmotrenost, problem je UTORAK.
Utorak je kada ti pukne kesa sa krompirima ispred zgrade.
Utorak je kada zatekneš ogreban auto na parkingu.
Utorak je kada te vozač 50ice sačeka da dotrčiš do stanice a onda ti zatvori vrata ispred nosa i ode.
Utorak je kada te biraju poslednjeg u ekipu jer im trebaš da popune broj.
Utorak je kada Lacio izgubi od Kaljarija.
Utorak je kada završiš šemu kod Zokija Pantera, dodješ kući i nemaš rizle.
Utorak je 16. kilometar na polumaratonu.
Utorak je prazan bojler posle treninga.
Utorak je kada te pozove kod sebe u stan posle dejta a ti si obukao omiljene ali pocepane SUPERMAN bokserice.
Utorak je kada nestrpljivo čekaš da ti odgovori na poruku a dobiješ samo SEEN.
Utorak je kada te izvuku na masnim fotama kod Dekija na rodjendanu da poljubiš simpatiju a ona glasno negoduje.
Utorak je kada ti kaže “Ne mogu večeras, dobila sam”.
Utorak je kada je pitaš “A jesi li ti svršila?”.
Utorak je kada ti pukne guma na Kadinjači usred ničega.
Utorak je kada automobil prodje kroz baru pa te isprska na stanici 50ice.
Utorak je plava koverta.
Utorak je notifikacija SERVER NOT RESPONDING u 16:55 u petak.
Utorak je najveće pseće govno na ulici koje nisam video jer sam blenuo u telefon.
Utorak je kad središ kuhinju pa ti iskipi kafa.
Utorak je rumun ili ne daj Bože, bugarin.
16:53
Zakucan u stolici ispred kompa buljim u monitor psihički i fizički prazan. Psihički jer se mozak pretvorio u kašu tražeći rešenje a on mi davao briljantne ideje tipa: “Ako NE napraviš promenu u kodu, sačuvaš skriptu, kompajliraš i pokreneš ponovo, možda proradi!?!”. Fizički jer sam samo doručkovao i pregledao stotine linija koda zakucan u stolici. Dok mi se gubi pogled u monitoru počinjem da preispitujem sve svoje bitne životne odluke a zapravo se čudim jednostavnosti rešenja problema. Najčesće, skoro pa uvek je to neka glupost posle koje samo još više pojačavam malopre pomenuto preispitivanje ali je sada u jednačinu uključena i moja logika pa i inteligencija, izbor profesije… I sve je sada ok, problem je rešen, klijenti su zadovoljni, šef i ne toliko ali razume, a ja?
Paaa, osim što sam jutros zaboravio da uključim mašinu za veš a musaka je ostala na pultu u kuhinji dok rerna radi ceo dan uredno podešena na 200 stepeni, kafa se ohladila u dnevnoj sobi i privlači sad već neke čudne mušice a telefon je ostao u kupatilu dok sam proveravao i uporedjivao hemijske sastave Ariela i Lenora zajedno sa porukom za “Dobro jutro” uredno iskucanoj u draftu, pa bar nisam emotivno prazan, Jelenica će razumeti. Brišem otkucano, kucam novu poruku:
– Hej ljubavi, izvini molim te, nisam stigao da se javim ranije, potpuni haos i ludnica na poslu. Upravo završavam i krećem, DOLAZIM ZA 5 MINUTA!
– Nemoj da dolaziš, nema potrebe. Iznervirao si me danas i promenila sam plan. Pa šta ti misliš da ću ja ceo dan da te čekam. Danas idem na nokte, moram da se smirim a TI SAMO BUDI DOVOLJNO DALEKO! Aj ćao!
I dok sedim tako, sad već i emotivno prazan, shvatam jednu veliku istinu. Utorak nije loš dan. Utorak nije besmislen dan. Utorak je nešto mnogo gore od toga. Utorak je Djordje David dan!
I šta ću drugo, otvaram Youtube, puštam pesmu, odvrćem zvučnike do kraja i pevam na sav glas:
NAJJAČI SAMO OSTAJU! NIKADA SE NE PREDAJU!
