Mart. Subota je ujutro. Još sam bio u krevetu kad mi je stigla poruka. Žile šalje neki link. Otvaram link. Vodi na sajt Valensija Maratona. Iza sebe, u tom trenutku, imam par trka od 10k i nekoliko polutki (21km). Gledam, ali ne vidim polutku u ponudi.
– Žile, brate moj sa staze, ovde nema polutke?
– Nema. Zar ćeš stvarno da biješ tol’ki put da trčiš polutku?! Prijavljuj maraton i ne palamudi mnogo!
Maraton se nalazi na mojoj bucket listi. Planirao sam da istrčim u nekom momentu, ali nekako mi to delovalo daleko. Mislim, ne moram baš sada. Ubedio sam sebe da, ako ću da patim 42 kilometra, onda bar da patim negde gde je lepo! Gledam dugme Register. Gleda ono mene. Prijavim se. Dođem do dela za plaćanje. Oklevam. Mislim se: Pa dobro, šta, bataliću cigare, promeniću ishranu, pojačaću treninge u teretani i na stazi i sve će biti potaman. Do jaja! Klik!
Tek kad sam video poruku na sajtu da je Payment Approved shvatih šta uradi.
– Dođavola, sad nema nazad!
Počeh sa pripremama. Cigare nisam batalio. Hranim se još gore. Izvodim opasnu gimnastiku sa treninzima da ih uklopim u svakodnevicu. Ako ništa drugo, idem na budalu, ionako nemam pojma u kakvu avanturu sam se upustio!
U Valensiju idemo nas trojica trkača, moja Jelenica, ortak i žena mu. Oni su navijači i podrška. Stigli smo u četvrtak ujutru. Trka je u nedelju. I odmah smo se pomamili. Krenuli u obilazak grada. Jelenica nas vodi, jer je već bila i zna šta valja da se poseti. Sve nam lepo. Sve bismo da vidimo. Sve bismo da probamo. Došli smo zbog maratona, a udarili tempo kao da smo češki turisti, još nam samo fale bele soknice na sandale. Priča mi Žile, njegov cimer u hotelu ne izlazi iz sobe. Došao da trči i obori lični rekord. Ne zanima ga obilazak grada. Mislim se: jesam li ja budala ili je on? Ma jok, nisam ja. Jelenice, pojačaj tempo, ljubim te. Da stignemo sve sa spiska. I u zoološki vrt da vidim nilske konjiće kako plivkaju!
Šetamo. Penjemo se na kulu stražara u centru starog grada. Popeli se 200+ stepenika. Crkli, ali brale, vidik nestvaran. Valensija kao na dlanu. A zbog tih 200+ stepenika na vrhu nema debelih Amera, nemački penzosi ostali u prizemlju katedrale i opipavaju puls koji skače od same pomisli na stepenice koje se spiralno sužavaju idući ka samom vrhu. Ostalih trkača nema. Razmileli se po kafićima, a mi se smeškamo i komentarišemo: Ha, čuvaju se za trku, pizdeci! Valensije na dlanu samo za nas, vredelo je.
Nije samo da smo šetali, izlazili smo ujutru na rastrčavanje. Trčali smo po nekoliko kilometara niz i uz plažu. Milina. Plaža široka i dugačka. Stazu za šetnju uz plažu okupirali su trkači. Žile i ja cepamo laganim tempom, štono bi se reklo trčkaramo i uživamo u pogledu na pučinu i u zvuku talasa. Tek ponekad nam izleti neki komentar:
– Žile, bre, gle ovu lepotu. Pa da ovde živim, samo bih maratone trčao, milina, bre, za trčanje. A mi mučenici skupljamo kilometražu po brdima Jerkovića i Voždovca, vrtimo se na Adi u krug kao siroti mali hrčci, piiih.
Došao je i taj dan. Dan D.
Posle doručka vratili se u sobu. Spremam se lagano, a Jelenicu pukao adrenalin i poskakuje oko mene: Run Forest, ruuuuuun! Hihi.
Obukao se. Obuo se. Gledam po sobi šta mi treba: pojas za telefon je tu, broj okačen, ma to je to, krećem.
J: Spreman?
A: Spreman.
J: Šta da ti ponesem na cilj?
A: Svoje slatko dupence! Hehe ::wink wink::
J: To svakako, šta još?
A: Cigare, ponesi mi CIGARE, nemoj slučajno da zaboraviš, jer onda te ni to slatko dupence neće izvući iz belaja!
J: Bez brige, lake noge! ::cmok, cmok::
Maraton okupio 35 000 učesnika! Naš sektor je poslednji. Jeeeedva ga nađosmo. Idi levo. Sad ovde desno. Ene ga kružni tok. Opet ovde desno, al nema gde desno. Ček. Eno ga putokaz, aha, između zgrada ovde. TADAM, tu smo. Sve funkcioniše u sekund tačno. I naša grupa je krenula da se pomera prema startu. Čekamo da se oglasi startni pištolj i tu shvatimo frapantnu činjenicu: od trenutka od kad smo izažli iz hotela pa do starta, već smo prešli 10k koraka, a nismo ni potrčali!
Krenuli smo.
Trčimo sva trojica zajedno. Temperatura 15-ak stepeni. Super. Sve. Odmiču kilometri. Trči se širokim bulevarima. Malo i pored mora, milina. Uživamo u gradu i trci. Pričamo. Smejemo se. Bacamo fazone kao da smo ispred prodavnice:
– Opalac, vidi ovu mačkicu!
– Pobogu, ne kaže se mačkica za trkačicu.
– Već gazelica, hehe
– Aj da je prestignemo i vidimo odakle je (na broju, pored imena stoji i zastava države iz koje dolazi trkač/ica)
– Aj
– (ubrzavamo i diskretno se okrećemo)
– Bosna, au pičku materinu, daj bre, od svih Francuskinja, Italijanki, baltičkih i skandinavski lepotica mi ne vidimo dalje od Bosanke.
Ma sve pljušti od fazona i humora iz osmosmerki.
Na 8. kilometru, pored velikog broja trkača na stazi i još većeg broja ljudi pored staze, čuh kako me neko doziva. Okretoh se, kad tamo ortak sa ženom mu. Krenuli da se nađu sa Jelenicom da nas bodre zajedno. Ladno, usred te silne gužvetine, ortak me video i dere se, maše, zviždi. Ljubi brat, brate.
Hotel je na 18. kilometru. Prolazimo pored njega. Tu nas čeka Jelenica sa gore pomenutim ortakom i ženom mu. Sve smo se unapred dogovorili. Mi ćemo trčati na strani gde je hotel. Otprilike nam treba manje od dva sata od starta. Bližimo se hotelu. Ja upro pogled i tražim Jelenicu kad eto nje na nekih 20-ak metara iznad mene, skače, tapše. Sad je raznosi adrenalin. Overavam ortaku u trku. Jelenici šaljem poljupce i, dok sam prolazio, opali me po dupetu u maniru iskusnog ispredprodavničara. Uh, nema veće motivacije od toga.
Ovako u grupi smo trčali do okrepne stanice na 25. kilometru. Tu je počela da me hvata kriza. Rekoh ovoj dvojici da me ne čekaju. Moram malo da usporim i stižem ih do sledeće okrepne stanice. Svi smo znali da od toga nema ništa, ali to se ne govori naglas. Klimnuše glavom i odoše. U trčanju je sasvim normalno da se pojavljuju krize, dođu i prođu. Al ova moja nikako da pusti. Evo me na 30. kilometru. Stadoh da pijem vodu na okrepnoj stanici. Osećam da sam u velikom problemu. Kod ovih dužih distanci, kada se stane posle tri sata trčanja, veliki je izazov krenuti ponovo. Problem je u sinhronizaciji tela, glave i želje.
Telo kaže: Dobro je. Stali smo. Gotovo je.
Glava zna da nije: Kakvi gotovo, imaš još 12 kilometara pizdeku jedan, kad si znao da se prijaviš i da serendaš okolo kako ćeš da trčiš maraton, pa evo ti ga sad, trči!
Želja je u oblacima: Možeš ti to, lepi moj, još ćeš na kraju sa osmehom da uđeš u cilj.
Prolazim 31. pa i 32. kilometar. Sve mi je teže. Temperatura se popela na 25 stepeni. U decembru! Želja je i dalje tu, ali gleda telo u neverici. I glava kao da se predaje polako. Misli lutaju. Razum preispituje sve dosadašnje odluke i zaključuje kako su ama baš sve pogrešne. Posebno odluka da trčim maraton.
I onda se na 33. kilometru dešava presudni momenat.
U sred moje fizičke i psihičke patnje i muke, pored mene prolete bakica od nekih 70+ godina. Malena. Savijena. Starački smežurana. Proskakuta bakica pored mene kao Bambi, a za njom i njen smežurani triceps koji se vijori i kao da mi maše. Gledam i ne verujem!
Takva situacija može da ima dva ishoda.
Prvi, da me totalno ubije u pojam, da kažem: Mr’š more, idem kući!
Drugi, da me pukne na ego. Srećom, proradi ego. E, nećeš vala. Probudi se inat. Izlete bes na površinu i rekoh sebi: Ima da trčiš i to ne samo da trčiš nego i da prestigneš babu, pokažeš joj srednji prst dok je budeš preticao. Nek se ona malo naguta moje prašine! Uraaaaaa! Snaga se povrati.
Morate razumeti jednu stvar.
Posle tri i po sata trčanja i patnje, svest je potpuno promenjena.
Motivacija dolazi iz krajnje opskurnih i neočekivanih izvora.
Da objasnim: ako na jednoj strani imam motivaciju u Jelenici obučenoj u sexy negliže na cilju (i to onaj što je kupila onomad za godišnjicu) i sa druge strane klizeći start smežuranoj bakici u noge (u maniru prekaljenog štopera sa terena Međuopštinske fudbalske lige Raški okrug), uvek pobeđuje ovo drugo. Ne znam zašto je to tako. Promenjeno stanje uma. Odustvo zdravog razuma (jer zašto bih ovo radio sebi?), ‘bem li ga.
Do okrepne stanice na 35. kilometru sam prešao bakicu.
Nisam joj pokazao srednji prst niti sam joj fudbalski uklizao u noge.
Aplaudirao sam joj, a u sebi joj se zahvaljivao na motivaciji.
Od tog momenta situacija je počela da se popravlja, bar u psihičkom smislu. Telo je bolno, ali glava je optimističnija. Želja polako postaje stvarnost. Već sam video sebe kako prolazim kroz cilj okićen lovorikama. Jelenica se zaleće i pada mi u zagrljaj (u sexy negližeu što je kupila onomad). Trčim i u glavi biram pesmu koju ću da turim u stori na Instagramu. Razmišljam o mestu u stanu gde ću držati medalju, a da se vidi s vrata. Vidim sebe kao el vidiš onu čuku tamo matorca kad dođem u godine one smežurane bakice. Ima da prepričavam trčanje maratona bolje od Murakamija dok ekipa ispred prodavnice sluša, ne trepće i oduševljava se.
Poslednjih par kilometara razmišljam kako ću svaku drugu priču u društvu skrenuti na moju priču o maratonu:
– Vidi, Stevica nam prohodao. Ljubi ga majkaaaa.
– Jaoooo vidi ga, e bravo. Tako sam i ja onomad hodao, isto ovako kad me uhvatila kriza na 33. km, a ono sve uzbrdo do cilja, sunce neko ožežilo, nema vode, a meni u glavi moja česma u Vrnjcima, samo da se napijem hladne vode i tu ti ja istrčim ceo maraton bez kapi vode, mnogo teško bilo, čak sam i neke profesionalce prestigao, ček bre Stevice, smiri se, vidiš da pričam nešto…
Setih se one čuvene rečenice deda Alberta iz Mućki: During the war… E isto tako ću i ja samo malo drukše: Kad sam onomad trčao maraton… Trčim i smejem se šta mi sve pada napamet. Koji sam ja sebi car! Opet se smejem. Cilj je blizu.
Na cilju, Jelenica, ortak i žena mu. Ortak skinuo majicu, skače i vrti je iznad glave, dere se iz sveg glasa: TOOO BREEEE! IDEMOOOO! BRAVOOO! AJDEEEE!
Žena mu je zadužena za snimanje prolaska kroz cilj, ali i ona skače pod adrenalinom. Mislim se: Nemoj ti mnogo da skačeš, treba mi dobar snimak da metim na Internet i šaljem tetki u Švici, smanji doživljaj!
Jelenica u transu. Tapše. Skače. Dere se. Ispušta neke zvukove koje sam čuo samo u spavaćoj sobi. Opet mi ona slika Jelenice i negližea u glavi, hm, stanje uma se vraća polako u normalu.
Sve je dobro. Čuj dobro, odlično!
Prolazim kroz cilj. Posle 4 sata i 27 minuta.
Telo je slomljeno.
Glava je ponosna.
A želja pita: Društvo, ‘oćemo opet?
