Kada sam se doselio u Beograd (Braće Jerković) 2013. godine, prvo što sam planirao da uradim u novom kraju jeste da nadjem lokalnu mesaru, prodavnicu (ne supermarket, već baš prodavnicu), kladionicu i frizerski salon. Dakle, sve ono što je neophodno jednom 30godišnjem single muškarcu iz provincije da bi se uklopio i osetio prihvaćenim u novoj sredini.
Kladionicu sam odavno zaboravio i batalio, a i bilo ih je MNOGO u mom kraju. Dosadne su i besmislene, isti likovi na istim mestima vode iste razgovore: jebem ti Lacio, nameštaljke, priče propalih lokalnih fudbalskih talenata, dojave i takmičenje u jeftinim “nisam ginekolog ali mogu da pogledam” fazonima upućeni jedinoj ženskoj osobi u kladionici, zaposlenoj u istoj.
Mesara je naravno kod Bosanca, odlični ćevapi ali čim sam se odselio ta ljubav je prestala da postoji, našao sam novu u svom novom kraju, i bolju i lepšu i sočniju i mirišljaviju.
Prodavnica je isto tako nestala sa mape nakon selidbe. A i kad se podvuče crta, jako skupo im izadje to njihovo “Zdravo komšija, jel samo Winston ili ćemo još nešto?”
Frizerski salon, e frizer se ne menja!
Čak i kad je na odmoru ne ide se kod drugog. Čak i kad se odseliš na drugi kraj grada ne ide se kod drugog. Čak i kad frizer promeni lokaciju ne ide se kod drugog. Kad promenim frizera imam utisak kao da varam devojku, užasan osećaj krivice i to se jednostavno ne radi! Ove godine je punih 10 godina kako se šišam kod Mrkija. Dekada čitava, naše 30te smo prošli zajedno, ja u stolici i on oko iste. Gledali se kako sazrevamo i rastemo, svaka seda dlaka je ispraćena uz neke lepe ali i ružne priče, naslušali se kojekavkih gluposti, podelili poneke tajne i to se, dragi moji, zove poštovanje, al bez pederskih fazona da se razumemo.
Ispratili smo propale brakove, aktuelne brakove, ljubavne veze izmedju brakova, emotivne brodolome, promene poslova, početke novih, selidbe, gradjevinske radove po stanovima i kućama, kupovine automobila, čamaca, razna putovanja i dogodovšine sa istih, priče o našim ortacima koje ne znamo ali kao da ih znamo sto godina…mnogo toga je iza nas.
Shvatio sam jednu veliku istinu vezanu za muški frizerski salon, tu nema mesta za ženskog frizera, za frizerku. Nije to ništa šovinistički, seksistički, mizogeno, jednostavno ženski frizer u muškom salonu narušava dinamiku konverzacije koju mi muškarci jako cenimo kad smo okruženi isključivo testosteronom. A to je sigurnost da seremo šta nam padne na pamet i da ne budemo osudjivani ženskim pogledom punim prezira. Kod frizera se žalimo na devojke/žene, ogovaramo seksi komišnice i/ili koleginice, hvalimo našim osvajačkim nastupima, prepričavamo iskustva sa dejtova, kukamo na posao i kako nismo adekvatno plaćeni za našu super ekspertizu, jebemo državi sve po spisku jer su uveli novu stavku na tehničkom pregledu, jebemo Zvezdi sve po spisku jer ne može da pobedi Čukarički, komentarišemo cene smeštaja u Sutomoru…i jako bitna stvar, kod muškog frizera nema mesta za političku korektnost bilo koje vrste! Da skratim, u muškom salonu važi pravilo: što na um to i na drum. Koliko god površna misao bila izgovara se jasno i glasno sa ogromnom dozom samopouzdanja, i taj nivo kretenluka ne sme biti narušen ni po koju cenu!
Svaki put kad neko sedne u stolicu pored, u ogledalu se poklope pogledi puni poštovanja izmedju dvojice muških predatora sa vrućeg Jerkovićkog asfalta, čak i ako se ne poznaju padne klimanje glavom u znak odobravanja, i ritual može da počne.
– Jel isto kao prošli put?
– Aha
– I bradu?
– I bradu ali je malo fazoniraj, malo kao zašilji špic na bradi a na obrazima stepenasto da ide odozdo na gore, znaš ono taman da je malo grebucka al da zaželi još, kapiraš brate? ::namyg::
– Kapiram, bez brige.
Naravno da muški frizer kapira te stvari i potpuno razume da je fazoniranje brade proces, jedinstvena filozofija za svakog od nas ko fura bradu. Nije to samo mašinica i udri/šišaj već se iza svakog fazoniranja krije neka priča i cilj kom težimo, svako ima svoj i u tome je sva lepota fazoniranja. E zato tu nema mesta ženskoj osobi, jer njena reakcija na ovakav početak razgovora bi bilo prevrtanje očima a to je “no, no” u muškom svetu. Očekivana reakcija bi bila nešto nalik odobravanju i razumevanju situacije koju dobacije još jedan muški predator koji čeka na svoj red a koji kapira o čemu se tu radi:
– Al nemoj brkove mnogo da mu kratiš, trebaće mu, hehe.
Iako se ne poznaju, svi predatori se kapiraju i govore istim jezikom, jezikom osvajača, brat za brata.
Muškarci su jednostavni, odlazak kod frizera se predstavlja kao ritual koji se sprovodi od malih nogu pa sve do smrti. Tu se uče i upijaju razna životna znanja i iskustva, slušaju se (ribolovačke) priče velikih zavodnika, sklapaju se poslovi, čuj mene završava vutra, sklapaju se VAŽNI poslovi, deli se mudrost sedih brada i kose, i ima jedno jako bitno, nepisano pravilo: za emotivne priče (da, i mi muškarci imamo emocije) se ne dele saveti, niti se analizira bilo šta (kao što to rade žene) već se samo sluša, pruža se moralna podrška za palog predatora i eventualno se vrti glavom u neverici.
– Ma pusti je, kurva brate, evo ti broj ove male Jelenice iz kraja, tu je kod Crvenog solitera, ima da zaboraviš tu tvoju za 5 minuta, ma šta 5, za 3, hihi.
Tih 45 minuta kod frizera je naša muška terapija, tu otklanjamo sve teskobe, širimo radost, raspirujemo sumnje. Delimo bezobrazne priče, ima tu i lagarija, ima duhovitih priča ali i ozbiljnih, ima potpuno besmislenih, ma ima svakakvih priča i situacija ali ono što je bitno da na kraju izadjemo lepi, mirišljavi, nasmejani, rasterećeni i sa još više samopouzdanja.
– Halo Jelenice, ti si? E, Zoki Dior mi dao tvoj broj…
