Ovo je pokušaj sumiranja utisaka sa moje prošlogodišnje jednomesečne avanture iz Brazila (Sao Paulo + Ilhabela). Mislio sam da sve stavim u jedan post ali ipak sam prepun utisaka pa sam rešio da to podelim na više delova. Ovaj deo se tiče Ljudi koje sam sretao i upoznavao tokom putovanja. Ljudi su mi bili jedan od najvećih utisaka, potpuno različiti od svih do sada koje sam sretao i upoznavao tokom života.
Kako sam uopšte završio u Brazilu?
Drugarica Sally, brazilka koja je živela dugi niz godina u Beogradu mi je otvorila vrata svog stana i ugostila me u Sao Paulo (SP u daljem tekstu). Ja sam želeo sebe da častim jednim egzotičnim putovanjem i u razgovoru sa Sally u Beogradu za katolički Bozić 2021. sam pomenuo plan (u pitanju je bila Azija: Tajland, Vijetnam, Kambodža…) i ona je uvredjeno odbacila taj moj plan a ljubazno me pozvala kod sebe u Južnu Ameriku. I 3 meseca posle toga eto mene na letu za SP, preko Istanbula.
Rutine.
Ja sam jedan od onih likova koji vole da imaju neku vrstu rutine na putovanjima. Ne onako rigidno i kruto ali volim da imam svoje mesto za jutarnju kafu gde počinjem dan, ili pak mesto gde ću najčešće ići na doručak, lokalni supermarket, apoteku, restoran i slične stvari. Na taj način, polako gradim odnose sa ljudima koji rade u navedenim mestima.
Tako i u SP, Sally mi je preporučila i pokazala Padariu (pekaru) u njenom kraju, pokazala gde je supermarket u sklopu kojeg je i perionica veša i još jedna mala padaria samo sa kroasanima i kafom. Pored zgrade je restoran sa stolovima i stolicama nasred ulice gde sam na najčešće i svraćao. U pitanju je argentinski roštilj, unutra su frižideri sa mesom i pivom, napolju je roštilj i stolice i stolovi svuda unaokolo, i po ulici. Sve ovo pominjem jer sam uspeo da za tih mesec dana provedenih tamo da sebi napravim te male rutine, doručak u većoj padarii, kafa u manjoj padarii, večera i/ili pivo pred spavanje u restoranu, kupovina namirnica u supermarketu, pranje veša u perionici.
I na svim tim mestima sam uspeo da se upoznam i sprijateljim sa raznim ljudima, uglavnom radnička klasa: žene iz veće Padarie su me posle doručka i marakuja šejka redovno čašćavale nekim čokoladicama i slatkišima, sa ženom koja radi u manjoj padarii sam na miru ispijao kafu tek nakon što se ona teatralno hvatala za glavu kad je čula odakle sam jer sam daleko od kuće, sa zaposlenim iz restorana pored zgrade (Roni, Almir, Vito, Eliza i Majkl Dzordan 🙂 sam se prilično sprijateljio i prihvatili su me bez predrasuda, upoznao sam jednog starijeg lika u perionici veša koji mi je pokazao kako se plaća i uključuje mašina pranje i sušenje i pritom častio i pivo dok smo čekali da se veš opere. Sa njim sam se jako lepo ispričao, jedan od retkih koji zna engleski.
Svi su me isprva zagledali kao da sam vanzemaljac. Kasnije sam saznao da su svi bili iznenadjeni jer obično u tom delu SPa nema gringo-a (stranaca) i svi su želeli neku vrstu komunikacije sa mnom, da čuju odakle sam, šta radim tamo. Sa ženama iz Padarie je bilo najsladje komunicirati, rukama, nogama, google translate, malo španski, ali na kraju se nekako sporazumemo, preslatko je to sve izgledalo. Generalno, jezik je bio veliki problem jer niko ne priča engleski ali smo se uvek nekako snalazili i razumeli.
Sve se tamo vrti oko fudbala, zabave, strasti i sexa.
Svi imaju svoj omiljeni fudbalski klub, upoznao sam devojku koja ima istetoviran grb Palmeirasa na ruci i koja mi priča kako se sa bivšim mužem pored svih sranja svadjala još i oko fudbala jer navija za “pederske kanarince” (pogrdni naziv za Korintijans). Devojka, tetovaža, fudbalski grb u jednoj istoj rečenici, mislio sam da je nemoguće ali Brazil. Ako ne znaš kako da zapodeneš razgovor samo pomeni fudbal, i muško i žensko i staro i mlado, svi će se umešati u razgovor.
Itekako znaju da se zabavljaju. Svi su jako druželjubivi, komunikativni, strastveni, ritmični, i nekako su lagani i opušteni iako situacija nije nimalo bezazlena ni što se bezbednosti tiče pa i finansija. Prilikom medjusobne komunikacije i razgovora na portugalskom su bučni i glasni, gestikuliraju i smeju se od srca, plešu. igraju, piju, duvaju, u klubu gde je live muzika su znali da svi igraju neku koreografiju, SVI, CEO KLUB! Pritom ima jako puno medjusobnih dodira, zagrljaja, pokreta…kao da non stop plešu, čak i dok razgovaraju, i ne prezaju da startuju i da pridju ako si im zanimljiv. I gej muškarci i strejt devojke su mi prilazile i startovale, bez blama i opušteno i svi su želeli da popričaju, da se upoznaju, flertuju. U početku mi je bilo čudno jer ovde kod nas se ne secam dal sam ikada bio startovan.
Ženski startovi su mi imponovali, ego je radio svoje ali mi je bilo čudno kad me je Gejson startovao. Malo sam se zbunio ali se zahvalio i rekao da sam strejt i popričali neko vreme ali sam onda imao problema da procesuiram taj momenat. I na kraju shvatio da mi i to imponuje, jebi ga, kompliment je kompliment i prija, a komplimentu se u opredeljenje ne gleda.
Gej parovi.
Po gradu, prvih par dana sam samo gledao gej parove. Tamo su gej brakovi dozvoljeni i potpuno su otvoreni i ponašaju se kao svaki strejt zaljubljeni par, drže se za ruke, grle se, ljube, svadjaju… Valjda što njih nemam priliku da vidjam ovde kod nas, tamo mi je to upadalo u oči prvih par dana. I primetio sam jednu veliku razliku izmedju muskih i ženskih gej parova. Muški potpuno odgovaraju stereotipima u smislu da vode računa o sebi, dobro izgledaju, kosa i brada su im sredjeni, lepo obučeni. S druge strane, ženski gej parovi ne liče ni na šta. Žao mi je što to moram tako da kažem ali zaista ne liče, zapuštene, užasno obučene, kratke kose, ma potpuno odsustvo elegancije i stila.
Devojke!
Uh, ljudi moji, crnkinje, meleskinje, belkinje, japanke (u SP je najveća populacija japanaca van Japana, došli su u Brazil početkom 20. veka i ima ih kamara!!!)…ne zna se koja je lepša i zgodnija. U prvom trenutku sam mislio da su mi interesantne samo zato što su mi egzotične medjutim ne, njihova cela pojava ostavlja bez daha. Na ulici, u metrou, u habu gde sam radio 2 nedelje, u svim raličitim izdanjima su apsolutno prelepe. Fantastične crte lica, senzualne i oble linije tela, nešto jača guza, negovana kosa koja je ili džipsi tršava ili afro kikičasta ili nežno prava, energija, duh i stav koji ostavljaju bez daha.
Naše devojke sa Balkana (u daljem tekstu Jugoslavija, nacionalisti odjebite, bugari isto 🙂 važe za prelepe i jesu, u to nema spora. I pokušavao sam da povučem paralelu sa brazilkama. Osim očigledne razlike u stilu, boji kože postojala je još jedna razlika koju nisam mogao da identifikujem odmah. Jednostavno, nešto je dosta odudaralo od naših Jugoslovenki i posle 2 nedelje provedene tamo sam shvatio o čemu se radi: naše devojke su suptilnije, nežnije i ženstvenije od brazilki. Brazilke su nekako direktnije u komunikaciji, nemaju problem da one startuju tipa i ne okolišaju previše, agresivnije su u nastupu prema muškarcima, konkretnije, ne kažem da je to nužno loše već samo da je drugačije od naših.
Crnkinje su prezgodne! Kao rukom izvajane, ali bukvalno!
Meleskinje imaju neku magičnu privlačnost koju ne umem da objasnim, rekao bih egzotika ali nije samo to u pitanju ima tu još nečega u stavu i energiji. Belkinje odišu lepotom i kao da su sišle sa manekenske piste. Japanke su jako sexy ali tu ima jedna fora koja me mnogo nervira i baca senku na njihov seksipil, sve izgledaju kao da imaju 15 godina!?! Ne znam o čemu se radi, one kao da ne stare, kao da im je stalo vreme, jako čudno.
Muškarci.
Jebi ga, meni većina muškaraca liče na cigane (nema političke korektnosti kod mene). Zvuči bezveze ali većina njih nosi dresove po ulicama, istetovirani jeftinim tetovažama, u papučama, nekako kao da su svi sa okretnice 7ice u Bloku 45. Osudjujte me, radite šta hoćete ali to je moj utisak o brazilcima. Ima naravno i lepih i zgodnih, ali u ne u meri kao brazilke, ili mi prosto oni nisu bili ciljna grupa. Dobri frajeri su uglavnom su melezi ali nisu tako česti (takodje, njihovi panduri su ono što bi možda neke naše devojke zanimalo, krupni, izvajani, lepi i zajebani).
I shvatio sam jednu veliku istinu na ovom putovanju:
Brazil i brazilke su za mene čista egzotika i tu nema spora, to je činjenica ali je isto tako činjenica da sam i ja za njih podjednako ista egzotika!
